Smokva, omiljeno voće kasnog leta i obavezan sastojak posnih trpeza, pripada rodu fikusa, porodici dudova. Potiče iz Male Azije, iz oblasti između istočne Turske i severne Indije. Po brojnim podacima, smatra se da se gajila mnogo pre pšenice i ostalih žitarica, tako da zapravo predstavlja prvi primer planske poljoprivredne proizvodnje.
U pitanju je biljka koja najbolje uspeva u toplim mediteranskim krajevima. Smokva je danas široko rasprostranjena širom sveta, a koristi se kao voće, ali i i kao ukrasno bilje. Osim toga, pripisuju joj se i brojna lekovita svojstva.
Opšte karakteristike
Smokva je listopadno višegodišnje drvo niskog rasta i razgranate krošnje. Korenov sistem je jak i moćan. Deblo je prečnika do 1.5m, a stablo može dostići visinu do 10m. Kora na starijim granama je siva, dok je na mlađim zelena. Životni vek stabla kreće se od 50 do 70 godina.
List smokve je tamnozelene boje, srcolik ili prstast, veličine od 10-25cm.
Cvetovi smokve su neobične strukture, jednodomni. Oprašuje ih smokvina osa, koja ulazi kroz mali otvor na vrhu. Cvetaju od maja do avgusta.
Plodovi su kruškastog oblika, veličine 3-8cm, u zavisnosti od sorte. Dok su mladi, plodovi su žućkasto-smeđi, a u fazi zrelosti zeleni ili tamnoljubičasti. Svi delovi biljke sadrže gusti mlečni sok.
Vrste smokve
Vrste smokve možemo podeliti po boji ploda, ali i tome da li su jednorodne ili dvorodne.
Po boji ploda, razlikujemo one čiji plod može biti zelen, ljubičast ili purpurno crn.
Takođe razlikujemo ih i po tome koliko puta godišnje rađaju – na jednorodne i dvorodne. U jednorodne spadaju sorte zimica, zamorčica i šaraguja. U dvorodne spadaju petrovača bela i crna, zlatulja i bjelica.
Uslovi za uzgoj smokve
Ova voćna vrsta ne traži puno nege, tako da njen uzgoj nije komplikovan. Uglavnom se gaji pojedinačno, u kombinaciji sa drugim voćem. Pošto spada u biljke koje rastu u toplijim krajevima, dešava se da kada su zime dosta jake smokva izmrzne, ali po pravilu svake godine ona izbije iz panja, odnosno iz stabla formira novu lisnu masu.
Sadnja smokve
Smokvu je najbolje zasaditi na mestu zaštićenom od vetra i mraza. U toplijim krajevima, smokva se sadi na jesen, a u kontinentalnim na proleće.
Pre sadnje, sadnicama je potrebno prvo skratiti korenje. Koren treba kratko namočiti u smesu ilovače i goveđeg stajnjaka. Rupa za sadnju treba da bude 40cm dubine i 50cm širine. Kada se sadnica postavi u rupu, stavlja se prvi sloj zemljišta koji treba da pokrije koren. Zemlja se utaba da ne ostane većih vazdušnih šupljina. Na taj sloj zemljišta se stavlja đubrivo, a na nega preostali deo zemljišta. Đubrivo ne sme doći u direktni kontakt s korenovim žilicama. Nakon što se smokva zasađena, potrebno ju je dobro zaliti. Ukoliko se sadi više sadnica, razmak između njih treba da bude 4-5m.
Bolesti smokve
Koralna pegavost
Koralna pegavost je najčešće oboljenje smokve. Njegovi simptomi su male crvene tačke na stablima. Leči se tako što se bolesne grane uklanjaju, a biljka se tretira fungicidima.
Crna pegavost
Bolest se može javiti kako na plodovima, tako i na izdancima smokve. Simptomi se javljaju na površini zrelih plodova, u obliku malih pega tamnije boje. Gljive uzročnike ove bolesti često prenose insekti. S ploda se ova zaraza širi na izdanke, koji kasnije počinju da se suše ili nekrotiziraju.
Siva plesen ili trulež
Simptomi ove bolesti se najčešće primete na plodu, u vidu truljenja. Ispoljava se prvo u obliku sivosmeđe pege, koja se brzo širi i kasnije prekrije ceo plod. Kako napreduje, bolest sve više zahvata unutrašnji deo ploda, koji počinje da truli. Ova bolest se najčešće pojavljuje u vlažnim godinama.
Unutrašnja trulež (fuzarioza)
Ova bolest se naziva i fuzarioza plodova smokve i izaziva je vrsta gljive. Plodovi iznutra poprimaju vodenastu strukturu, a na površini se prvo pojavljuje beličasta, a kasnije crvenkasta prevlaka.
Štetočine
Najveće štetočine smokve su: smokvin medić, smokvina buva, smokvin moljac, smokvina grinja, smokvin crv, mediteranska muva, lovorova štitasta uš, breskvina štitasta uš, zlatna mara, mali smokvin potkornjak, strižibube, šestozubi kukuljičar i crna smokvina muva.
Za sve ove štetočine postoje preparati kojima je potrebno prskati zaražene biljke.
Upotreba smokve
Smokva se koristi u kulinarstvu, ali i medicini. Najčešće se od nje pravi zimnica – slatko od mladih ili zrelih plodova. Takođe, u poslednje vreme dobija na značaju i u pravljenju slanih jela, kojima daje specifičnu aromu i neobičan ukus.
U ishrani se koriste i suve smokve, koje su nezaobilazne na posnim slavama, za Božić i sl.
U medicini, smokva se ceni zbog velikog sadržaja vitamina i minerala. Bogata je magnezijumom, kalcijumom, kalijumom, bakrom, gvožđem i vitaminom B6, kao i vlaknima. I sveže i sušene smokve su bogate pektinom, koji snižava holesterol i poboljšava varenje.
Smokve takođe sadrže triptofan, esencijalnu aminokiselinu koja je prekursor serotonina, tzv „hormona sreće“. Zbog toga je dobra u borbi protiv depresije, anksioznosti, nesanice, PMS-a.
U narodnoj medicini, smokvin mlečni sok se koristi za eliminisanje žuljeva i bradavica po koži.
Zanimljivosti: Prilikom konzumiranja smokvi (pogotovo sušenih) treba biti obazriv, jer one sadrže veliku količinu šećera koji može izazvati skok glukoze u krvi. Sa druge strane, listovi smokve od kojih se kuva čaj su se pokazali kao odlično sredstvo za kontrolu šećera u krvi. Sve u svemu, smokve svakako treba uvrstiti u svakodnevnu ishranu, ali treba voditi računa o količini.
