Peršun je dvogodišnja zeljasta biljna vrsta koja pripada porodici štitarki (Apiaceae). Njegovo poreklo nas vodi u područje Mediterana i jugozapadne Azije, odakle se raširio na skoro sve kontinente.
Postoji veliki broj sorti peršuna, koje se mogu svrstati u dve grupe: korenaše i lišćare. One se razlikuju po obliku i veličini korena, razgranatosti, prinosu i obliku lišća. Za proizvodnju korena koristi se peršun korenaš, dok se za proizvodnju lišća i etarskog ulja koristi peršun lišćar.
U zavisnosti od sorte, razlikuje se i izgled same biljke.
Peršun korenaš ima koren koji je najčešće vretenast i u gornjem delu zadebljao. Sastoji se od zadebljale kore i centralnog mesnatog dela. Dužina korena može biti i preko 20cm, a prečnik do 5cm.
Peršun lišćar, za razliku od peršuna korenaša, ima kratak glavni koren iz koga izbija veliki broj bočnih korenova, a unutrašnjost korena nije mesnata već vlaknaste strukture, pošto ima samo funkciju obezbeđenja čvrstoće i pričvršćivanja za tlo. Peršun lišćar formira bogatu rozetu listova koji su prosti, ali sitno izdeljeni tako da imaju perast izgled.
Cvetonosna stabljika je šuplja, uspravna i razgranata, a dostiže visinu od 100 do 150cm. Grananje počinje od polovine stabljike, a svaka grana se završava štitastom cvasti. Cvetovi su sitni, žutozelene boje.
Peršun je biljka koja najbolje uspeva u vlažnoj i prohladnoj klimi i dobro podnosi niske temperature, te pod snežnim prekrivačem prezimljuje bez oštećenja. Seme peršuna niče na temperaturi od 2°C, a optimalna temperatura za njegov uzgoj je oko 20°C.
Peršun se može uzgajati na njivi, u plastenicima i kao saksijska biljka.
Ukoliko se gaji na otvorenom zemljištu, setva se obavlja u rano proleće, a neophodno je da zemlja bude srednje laka, duboka, plodna i rastresita. Da bi proizvodio dovoljne količine eteričnog ulja, peršunu je potrebno obezbediti dosta svetla, a najviše vode zahteva u fazi nicanja i intenzivnog rasta lisne rozete.
U plastenicima se peršun najčešće gaji iz kontejnerskih rasada, gde se sadi se u periodu od oktobra do novembra da bi mogao da se bere u toku zime.
Sve popularnije je i uzgajanje peršuna kao saksijske biljke. Za ovu vrstu gajenja koristi se peršun lišćar, koji se po pravilu sadi u duboku saksiju, bez previše rupa na dnu. Pre sejanja, seme se potapa u vodu gde ostaje preko noći. Nakon toga se ubacuje u saksiju koja je do tri četvrtine popunjena rastresitom zemljom, a potom se sipa još zemlje – do vrha saksije. Zemlja se polako potisne na dole, navlaži i prekrije plastičnom folijom. Preporučuje se svakodnevno zalivanje dok ne izniknu mlade biljke. Nakon skidanja folije, saksija sa peršunom se stavlja na toplije mesto, na kom ima dovoljno svetlosti, ali ne na direktno sunce, jer će inače listovi peršuna požuteti.
Peršun je potrebno redovno zalivati. Zemlja u saksiji mora da bude stalno blago vlažna, a i u podmetaču bi trebalo da bude malo vode. Da bi gušće rastao i imao intenzivniji miris, peršun se može rezati (šišati) makazama.
Što se tiče biljnih bolesti, peršun lišćar je mnogo otporniji, a napada ga jedino gljiva pepelnica. Peršun korenaš je osetljiviji, te ga, osim pepelnice, mogu napasti plamenjača i pegavost, a podložan je i truljenju korena. Štetočine koje vole peršun su: šargarepina lisna muva, šargarepina lisna vaš i lastin rep. U cilju zaštite peršuna od navedenih bolesti prvenstveno se primenjuju preventivne mere, kao što je upotreba zdravog semena, plodored i dr.
Peršun je, čini se, najpopularnija začinska biljka na svetu, bogata hranljivim materijama. Koren peršuna sadrži belančevine, vitamine, flavonoide, a listovi peršuna su bogati izvor provitamina A i vitamina C. Osim u ishrani, koristi se i u medicini, jer njegova eterična ulja imaju antimikrobnu aktivnost, te usporavaju razmnožavanje određenih vrsta bakterija. Peršun je i prirodan diuretik – izbacuje višak soli iz organizma, pa dovodi do olakšanja tegoba koje su vezane za artritis, giht i reumatične promene. Smatra se i da snižava visok krvni pritisak, jača cirkulaciju, pojačava peristaltiku creva, jača srčane kontrakcije, podstiče lučenje želudačnih i crevnih sokova.
Ipak, ulje semena peršuna, koje se i najviše koristi u prirodnoj medicini, ne treba da koriste trudnice, dojilje i deca mlađa od 12. Godina.
Izvori: agroplus.rs , britannica.com
Pogledajte i ostale začinske biljke u istoimenoj kategoriji: Začinsko bilje
Ostavite odgovor
Žao nam je, da bi postavili komentar, morate biti prijavljeni.